English


DCA (Dihloroacetate) - Immunity Thunderstorm starter

DCA (dihloroacetat) je pokretač „Imunitetne oluje sa grmljavinom“, a ne samo pokretač oksidativne fosforilacije u mitohondrijama tumorskih ćelija!
Kada smo pre dvadesetak godina formulisali teoriju „Imunitetna oluja sa grmljavinom“ ukazali smo na mogućnost novog pristupa lečenju teških virusnih infekcija i malignih oboljenja. Tada smo identifikovali – pored nekih namirnica koje se koriste u ishrani – i oko dve stotine aktivnih supstanci koje su u mogućnosti da pokrenu pomenutu „oluju“. Za sve njih smo smatrali da su u stanju da manje ili više oštete prisutne mikrobe i/ili maligne ćelije i imuni sistem dovedu u stanje „oluje“, tokom koga bi „grmljavina“ predstavljala specifične mehanizme imunog odgovora kojima se postiže željen klinički efekat. Radilo se, uglavnom, o jednostavnim jedinjenjima među kojima je bio i dihloroacetat (DCA) za koji je grupa istraživača sa Univerziteta Alberte (Kanada) 2007. utvrdila da dovodi do smanjenja tumora kod eksperimentalnih životinja. Ponuđeno je objašnjenje da dihloroacetat blokiranjem piruvat-dehidrogenaze-kinaze preusmerava mitohondrije tumorske ćelije sa glikolize na oksidativnu fosforilaciju, što dovodi do obnavljanja apoptose i posledičnog smanjenja tumora. Po našem mišljenju, ponuđeno objašnjenje tiče se samo mehanizma koji je po teoriji „Imunitetna oluja sa grmljavinom“ odgovoran za „manje ili veće oštećenje“ tumorskih čelija. Klinički efekti registrovani kako na laboratorijskim životinjama, tako i kod ljudi sa malignim tumorima (mozga, pluća, dojke...), rezultat su kompleksnog dejstva sistema imuniteta – „oluja sa grmljavinom“ dovodi do željene remisije malignog oboljenja.

Centar za farmaceutsku i srodne tehnologije i kontrolu izvrsnosti proizvoda i procesa

Više o ovome u priloženom dokumentu... >>>

METENAMINHIDRORODANID KAO POKRETAČ «IMUNITETNE OLUJE SA GRMLJAVINOM»
(MOGUĆNOSTI PRIMENE U LEČENJU TEŠKIH VIRUSNIH INFEKCIJA)

I.Savić

Prisustvo jona rodana u telesnim tečnostima ljudi i životinja i njihov nesumnjiv fiziološki značaj (Weuffen i Pohloudek-Fabini, 1964) motivisali su istraživače da pokušaju da iskoriste njihov terapeutski potencijal. Počev od dvadesetih godina prošlog veka ispitivan je čitav niz jedinjenja rodovodonične kiseline kao mogućih lekova kod hipertenzije, astme, raznih infekcija i drugih bolesti. Širu primenu, posebno u veterini, našao je spoj rodovodonične kiseline i metenamina zbog dobrog – premda po nekad kontraverznog – antibakterijskog dejstva. Međutim, razvoj sulfonamida, a kasnije i antibiotika, gurnuli su metenaminhidrorodanid na marginu kako naučnog interesa (najpoznatija baza podataka u oblasti medicine MEDLARS krajem osamdesetih imala je samo dve reference, a slično važi i danas), tako i terapeutske upotrebe (nema registrovanih preparata za upotrebu kod ljudi, a ograničena je i upotreba u veterini uglavnom na nekoliko istočnoevropskih zemalja).

Prva klinička iskustva koja upućuju na mogućnost postizanja terapeutskog efekta metenaminhidrorodanida kod teških virusnih infekcija zabeležena su četrdesetih godina prošlog veka posle korišćenja metenamina u terapiji bornanske bolesti konja (Hutira i sar., 1949). Za razliku od ostalih načina lečenja koji su kod ovog oboljenja izazvanog neurotropnim virusom dovodili do izlečenja u 5% slučajeva, lečenje metenaminom (intravensko aplikovanje 100-150ml 15-20% rastvora tokom nekoliko uzastopnih dana) dovodilo je do izlečenja u 25% slučajeva.

Injekcioni rastvor metenaminhidrorodanida pokazao se efikasnim u terapiji gripa prasadi (Grabnickel, 1952). Dvokratnom upotrebom doza od 3-5g u razmaku od 3-4 dana postignuti su efekti koji su tada poređeni sa efektima salvarzana u terapiji kuge konja. Ovaj podatak se danas ne sme ignorisati bez obzira sto je tada smatrano da je grip prasadi mešovita infekcija i što je u takvim okolnostima antibakterijski efekat mogao biti delom odgovoran za terapeutski uspeh.

Razvojem hemioterapije, a posebno razvojem specifične imunoterapije, pomenute terapeutske procedure su napuštene tako da je izostalo njihovo kompletnije i studioznije valorizovanje.

S obzirom na okolnost da se među fungicidima često nalaze antivirusna sredstva te da mehanizam dejstva može da im bude sličan (Potage i sar., 1985 i 1985a) treba pomenuti i fungicidno dejstvo metenaminhidrorodanida (Weuffen, 1957 i 1959; Ožegović 1984 i 1986).

Početkom pedesetih registrovana su citostatska svojstva rodanida (Beickert i Jorke, 1952 i 1953; Jorke i Beickert, 1955) što je bilo u saglasnosti sa dvadesetak godina ranije registrovanim efektima kalijumrodanida u terapiji raka kože (Tarabuchin, 1933 i 1934). Ovome treba dodati inhibitorno dejstvo na eritropoezu (Karssenov, 1956) te antimitotički efekat utvrđen prilikom ispitivanja dejstva kalijumrodanida na rast korena crnog luka (Carloni, l963).

Baranger i sar. (1957) su registrovali inhibitorni efekat metenamina na Rous-ov sarkom. Ovaj efekat nije bio praćen toksičnim efektima.

Burkitt i David (1968) su registrovali nekoliko slučajeva remisije Burkitt-ovog limfoma posle terapije lekom čiju je terapijsku osnovu činio metenamin. Smatrajući ovu remisiju dokazom postojanja snažnog imunog odgovora oni su ovakav terapijski postupak nazvali prividno nespecifična terapija (Seemingly Non-specific Therapy).

Nezavisno od prethodno pomenutih autora Della Porta i sar. (1968) su prilikom ispitivanja hronične toksičnosti metenamina na pacovima registrovali nižu incidencu tumora kod pacova koji su pili vodu sa metenaminom u koncentraciji od 5%. Nižu incidencu tumora u odnosu na kontrolnu grupu imali su i pacovi kojima je aplikovano supkutano tokom pet dana 5g/kg metenamina u obliku 30% rastvora. Ovi podaci do danas nisu dovodjeni u vezu sa nalazima Burkitt-a i David-a (1968).

Stevens i Lehman (1973), polazeći od saznanja da kancerozno tkivo brzo proizvodi veliku količinu mlečne kiseline aerobnim putem te da brzina proizvodnje može biti povećana većim unosom glukoze, ispitivali su inhibitorno dejstvo metenamina na Ehrlich-ove tumore u uslovima povećane kiselosti rastvora. Sniženjem pH vrednosti rastvora sa 7,4 na 6,4 i 6 postignuto je preživljavanje od 16.5, 23 i 25 dana, respektivno, kod miševa kojima je tokom pet dana aplikovano intreperitonealno 50ml/kg 0,8 M metenamina. Posle jednokratne aplikacije 400ml/kg 0,06 M metenamina sa pH vrednostima 7 i 5 registrovane su srednje vrednosti preživljavanja od 16,5 i 28,5 dana, respektivno, dok su slični rastvori bez metenamina dali preživljavanje od 15,5 i 21,5 dana. U in vitro uslovima je tada pokazano da ni jedna ćelija ascitesa ne preživljava (mereno njenom mogućnošću da proizvodi tumore) duže od 65 min u prisustvu 0,8 M metenamina pri pH=6,4 i 37'C. Premda su ova istraživanja otvarala nove mogućnosti u lečenju bar nekih tumora ne raspolažemo podacima da su zainteresovala druge istraživače uključujući i kliničare.

U ovom kontekstu treba pomenuti i ograničene efekte u terapiji karcinoma glave, vrata i mokraćne bešike (Wilson i sar., 1970, Gad-El-Mawla i sar. 1978 i 1984) postignute heksametilmelaminom, metenaminu sličnim jedinjenjem. Pošto se radilo o specijalno profilisanim istraživanjima po tipu druge faze kliničkih ispitivanja lekova, autori se nisu bavili ekstrapolacijom rezultata niti dovodjenjem u vezu istih sa sličnim istraživanjima poput onih sa Burkitt-ovim limfomom. U ovom trenutku je izvesno da su tada postignute remisije posle peroralne doze od 2mg/kg preparata četiri puta dnevno tokom četiri nedelje predstavljale takodje primer prividno nespecifične terapije.

Navedeni podaci o antitumorskim efektima do danas nisu dovođeni u vezu sa imunostimulativnim svojstvima rodanida, uključujući i metenaminhidrorodanid.

Sredinom dvadesetih prošlog veka ukazano je na pomeranje albumin/globulin odnosa u korist globulina pod uticajem jona rodana (Westphal i Blum, 1926) te na povećanje broja leukocita posle intravenskog davanja natrijumrodanida (Takacs, 1926 i 1926a).

Weuffen i sar. (1973) su utvrdili da nivo rodanida korelira sa titrom antitela senzibilisane zamorčadi i to kako netretirane, tako i one koja je tretirana kalijum ili natrijum rodanidom. Utvrđeno je, takođe, da tretman metenaminhidrorodanidom za vreme faze senzibilizacije povećava titar humoralnih antitela (Julich i sar., 1973). Zaključeno je da titar antitela zavisi od nivoa rodanida u krvi, a najbolja stimulacija produkcije antitela postignuta je dozama rodanida koje su bile znatno veće od onih uobičajno upotrebljavanih u veterini. Ovim su pomenuti autori objasnili uočene kontraverze u primeni metenaminhidrorodanida u terapiji. Proširujući istraživanja i na životinje u farmskim uslovima pokazali su da tretman rodanidima smanjuje kako mortalitet, tako i morbiditet uz ispoljavanje znatno blažih oblika bolesti tamo gde se ipak jave (Weuffen i sar., 1975).

Sve navedeno govori u prilog mogućnosti korišćenja metenaminhidrorodanida i njemu sličnih jedinjenja u farmakodinamskom smislu u terapiji teških virusnih infekcija, posebno onih izazvanih RNK-virusima. Zato smo u okviru istraživačkih projekata DCA-laboratorija pre svega ispitivali antivirusna svojstva metenaminhidrorodanida u in vitro uslovima. Kao model je korišćen metod redukcije prinosa virusa (adenovirus tip 2) uz praćenje infektivnosti i titra hemaglutinirajućeg antigena. Utvrđeno je da koncentracije od 50, 100 i 150 mg/ml dovode do smanjenja infektivnog titra na 96, 68 i 42%, respektivno, i do kasnije pojave citopatogenog efekta. Ovi nalazi potvrdjeni su i od strane od DCA-laboratorija nezavisnih istraživača. Njihov značaj je samo u tome što dokazuju da je metenaminhidrorodanid kao nespecifičan antimikrobni agens u stanju da oštećuje i viruse. Tako oštećeni virusi uspešnije bi provocirali imuni sistem domaćina na odgovor. Ako bi se to dogadjalo u okolnostima kada je sam imuni sistem već pokrenut u smislu intenzivnijeg reagovanja na infektivne agense onda bi skup tih okolnosti u organizmu bio farmakodinamska osnova upotrebe metenaminhidrorodanida u terapiji virusnog oboljenja. Zato su Burkitt i saradnici takvu terapiju nazvali prividno nespecifičnom – nespecifični agens (bio on antitumorski ili antivirusni) pokreće imunitetne mehanizme odbrane koji su dovodili do remisije malignog oboljenja (u vreme objavljivanja njihovog rada teorija o virusnoj etiologiji malignih oboljenja je bila tek u povoju). Otuda je naš sledeći korak bio usmeren ka valorizovanju efekata na imuni sistem.

Eksperimentalni model je podrazumevao praćenje Arthusove reakcije i kasne kožne preosetljivosti na goveđi serum-albumin kao i određivanje antitela protiv goveđeg serum-albumina, ćelija koje produkuju hemolizine protiv ovčjih eritrocita i titra hemaglutinina pacova posle petodnevnog peroralnog tretmana dozama koje su varirale od 150 do 1800mg/kg metenaminhidrorodanida. Rezultati su pokazali da metenaminhidrorodanid ima imunostimulativni efekat kako na humoralnu tako i na ćelijsku komponentu imunog odgovora . Ovi podaci poslužili su za formulisanje teorije Imunitetne oluje sa grmljavinom (ITS – Immunity Thunderstorm). Pokretači ovog procesa (ITSS – Immunity Thunderstorm Starter) kao što je metenaminhidrorodanid svojim nespecifičnim dejstvom na mikroorganizme i ćelije domaćina bi imuni sistem doveli u stanje «oluje» tokom koga bi takođe nespecifično oštećeni virusi-prouzrokovači teških oboljenja bili izloženi «udarima groma» - specifičnim mehanizmima ćelijske i/ili humoralne komponente imunog odgovora koji bi bili odgovorni za remisiju bolesti. Važno je istaći da je dekomponovanje metenamina do formaldehida brže i potpunije u kiseloj sredini (kakva je na mestu zapaljenja gde su virusi prisutni u najvećem broju) u kom smislu se može očekivati zadovoljavajuća terapeutska širina.

 

Novi proizvod – 10% jodoformska gaza 500X1cm

Saradnici DCA-laboratorija osvojili su laboratorijsku proizvodnju novog proizvoda – 10% jodoformske gaze 500X1cm. Ključna okolnost koja je to omogućila bila je sinteza jodoforma koga nema na tržištu Srbije i Crne Gore. Farmaceutsko oblikovanje finalnog proizvoda posle toga nije predstavljalo veći problem, a primenjeno rešenje je omogućilo autosterilnost proizvoda.

Jodoformske gaze već duže vreme nema na domaćem tržištu, a improvizacije različite vrste kojima pribegavaju zdravstvene ustanove ne daju zadovoljavajuće rezultate jer se ne raspolaže gazom širine 1cm, a impregnacija se nadomešta različitim vidovima posipanja tupfera jodoformom pri čemu se nema predstava o količini jodoforma na tkanini.

Sa Stomatološkog fakulteta u Beogradu stižu naročite pohvale što se gaza izvlači iz bočice i lako otseca do željene dužine bez izvlačenja celokupnog sadržaja bočice.

 

.